Za sebe voli da kaže da je opasan momak,da je za svakog opasan,ali samo za one koji žele da se sa njim nađu u ringu.
Inače je izuzetan kao ličnost,osoba, dolazi iz jedne fine i kulturne porodice iz Sandžaka, tačnije iz Sjenice. Zove se Dinel Graca,a živi u njemačkom gradu Frankfurtu.
-Rođen sam u Frankfurtu i tu sam već 24 godine , koliko sam ustvari i star. Od malena sam jednostavno opčinjen boksom i sve što je za taj sport vezano. Kao dječak bio sam opčinjen Tajsonom i bio je moj idol. Moj otac je svojevremeno također trenirao boks dok je živjeo u Sandžaku. I moj otac mi je mnogo, baš mnogo pomogao po pitanju boksa. Bio sam tri puta prvak u njemačkoj pokrajini Hessen gdje i živim. Pobjeđivao sam čak u tri različite kategorije,u 65. kilograma, 73. kilograma i u 81. kilogramu. Ovo medalju koju vidite na meni je, medalja koju sam dobio kada sam postao treći put najbolji u Hessenu. Bio je to klasični boks u poluteškoj kategoriji“-otkrio nam je Dinel na početku ovog razgovora.
Sada si odlučio da iz klasičnog boksa kreneš u neki drugi vid borbe?
-Da, tako je. Postalo mi je već pomalo dosadno da borbe vodim samo rukama,pa sam počeo da treniram kikboks, hrvanje,a MMA je najjači sport koji donosi mnogo izazova i borbe se vode u kavezu. Tada se vidi ko je bolji i ko je jači. Upravo borba u kavezu je za mene istinski izazov,a kojoj ne mogu da odolim. U te i takve borbe ulaze momci koji su cijeli život posvetili treninzima i koji žele da budu ili postanu šampioni. To su ustvari pravi sportisti, koji na prvi pogled djeluju onako „životinjski“,ali ustvari vode jedan sasvim zdrav sportski život bez cigareta, alkohola ili ne daj bože nečeg drugog. Govorim također i iz svog ugla gledišta, jer ja treniram svaki dan po dva puta, samo da bi imao kondiciju da se borim u kavezu. Istinski rečeno, to je dobar i zdrav sport. Ponavljam još jednom ovo će biti moj prvi ulazak u kavez,a u normalnom boksu iza sebe imam već preko dvadeset borbi. Uskoro prelazim u najbolji klub u Frankfurtu,a koji se bavi MMA borbama. Taj moj prvi okršaj u kavezu trebao bi biti krajem ove ili početkom naredne godine“.
Da li se još nečim drugim baviš u životu?
-Ne, nisam i ne želim. Boks je moja jedina prava i istinska ljubav. Za boks bi zaista sve dao, i dajem ustvari, jer treniram jako mnogo,ali samo ponekad radim kao obezbjeđenje u nekim klubovima ili diskotekama. I to je to. Samo trening, boks i boks.
Da li si čuo za Adana Čatića, Muamera Hukića, Enada Ličinu?
-Kako da ne i zaista sam sretan što postoje takvi bokseri,a koji su jako poznati i cijenjeni u tom sportu. Zaista bi volio sa jednim od njih da uradim sparing,da i to doživim. Jer jedan bokser treba da sa se jačim borcima od sebe bori , a sve da bi i sam postao jači.
Sport je skupa igračka, ko te finasira?
-Kao što rekoh ponekad radim obezbjeđenje, samo da bih imao za jesti i piti,a tu je moja velika familija koja mi mnogo pomaće,a tu je i moje zdravlje koje me dobro služi. Kod mene je sve u redu i ja sam zadovoljan. Nikad od života ne tražim previše. Ja samo želim da budem dobar čovjek i da motivišem što više mladih ljudi ,da se bave sportom i da im ulica ne bude idol. Moj život je mnogo dobar i od kada sam u sportu samo ide na još bolje. Imam respekt prema svakom, bez obzira na boju kože, vjeru ili naciju. I sam sam vjernik,a sport i religija idu zaista jedno uz drugo. Vjera mi također snagu daje. Jer svaki čovjek ima strah ili veliki adrenalin kada se bori i to treba da se kontroliše.
Želje za budućnost?
-Želim samo da budem prvi iz Sandžaka koji je pobedio u borbi u kavezu,da zaradim novac tim borbama i da Sandžaku otvorim jedan bokserski klub,a u kojem bi svaki dječak mogao besplatno da trenira.
Veliku podršku Dinelu daje i njegov prijatelj Sanel Turković,iskusni sportista.
(Bato Šišić)